Postoji zanimljiva promena koja se poslednjih desetak godina dešava gotovo neprimetno. Ona ne izgleda dramatično, nema velike naslove u novinama, nema spektakularne konferencije koje je najavljuju. Ipak, ta promena utiče na način na koji radimo, razmišljamo i rešavamo probleme. Sve više ljudi danas, često i nesvesno, počinje da razmišlja kao programer.

Pre dvadesetak godina situacija je bila prilično jasna. Programeri su bili posebna vrsta ljudi. Sedeli su u kancelarijama sa dva monitora, čitali dokumentaciju debljine telefonskog imenika i razgovarali jezikom koji je ostatku sveta zvučao gotovo kao šifra. Ako ste želeli da napravite program, morali ste da znate konkretan programski jezik, da razumete kako radi operativni sistem i da provedete mnogo vremena učeći stvari koje su većini ljudi izgledale nepotrebno komplikovano.

Danas je ta granica počela da se briše.

Ne zato što je programiranje postalo jednostavno, već zato što je logika programiranja počela da ulazi u sve više profesija. Marketing stručnjak danas automatizuje kampanje pomoću skripti. Analitičar koristi Python da obradi podatke. Dizajner pravi male alate koji ubrzavaju njegov rad. Preduzetnik povezuje različite servise preko API-ja i automatski organizuje tok informacija u svojoj firmi.

U mnogim slučajevima ti ljudi sebe ne smatraju programerima. Oni jednostavno pokušavaju da reše problem. Međutim način na koji ga rešavaju veoma liči na način na koji razmišlja developer.

Najpre definišu problem, zatim ga razbiju na manje korake, pa pokušaju da pronađu alat koji može da izvrši svaki od tih koraka.

To je zapravo osnovna logika programiranja.

Ako pogledamo širu sliku, videćemo da je ova promena gotovo neizbežna. Svet u kojem živimo postaje sve više digitalan. Informacije prolaze kroz servere, aplikacije i baze podataka pre nego što stignu do nas. Kada se pojavi problem, vrlo često njegovo rešenje nije u papirima, formularima ili telefonskim pozivima, već u maloj promeni unutar nekog sistema.

Zbog toga se pojavila nova vrsta profesionalaca. To nisu klasični programeri, ali nisu ni potpuno netehnički ljudi. Oni razumeju dovoljno tehnologije da mogu da povežu stvari. Znaju kako funkcionišu podaci, razumeju osnovnu logiku skripti, umeju da koriste automatizaciju.

Takve veštine danas imaju veliku vrednost.

Zanimljivo je da ova promena ne dolazi samo iz sveta velikih tehnoloških kompanija. Naprotiv, često se prvo vidi u malim firmama i startupovima. Kada mali tim ima ograničene resurse, ljudi počinju da traže načine da ubrzaju svoj rad. Automatizuju izveštaje, prave male interne alate, povezuju različite servise.

Na početku to deluje kao sitnica. Jedna skripta koja prebacuje podatke iz jedne tabele u drugu. Jedan mali program koji generiše izveštaj. Jedna automatizacija koja šalje email kada se pojavi novi klijent.

Ali takve sitnice imaju zanimljivu osobinu. One štede vreme. A kada jednom shvatite koliko vremena možete uštedeti, teško je vratiti se starom načinu rada.

Tada počinje prava promena u razmišljanju.

Ljudi počinju da gledaju svoje svakodnevne zadatke kroz drugačiju prizmu. Umesto da pitaju kako nešto mogu da urade brže, počinju da pitaju da li uopšte moraju da ga rade ručno.

To pitanje je srž programerskog načina razmišljanja.

U svetu softvera postoji poznata šala da programer može da provede tri sata pišući skriptu koja će mu uštedeti pet minuta posla. Na prvi pogled to izgleda besmisleno. Međutim ta skripta će možda raditi godinama.

Ako se tih pet minuta ponavlja svakog dana, ušteda postaje ogromna.

Upravo zbog toga mnoge profesije danas polako usvajaju elemente programiranja. Niko ne očekuje od svakog zaposlenog da razume složene algoritme ili optimizaciju memorije. Ali razumevanje osnovnih principa digitalnih sistema postaje sve korisnije.

Na neki način, programiranje postaje nova vrsta pismenosti.

Kao što je nekada poznavanje rada na računaru bilo velika prednost, a kasnije postalo osnovna veština, tako danas razumevanje logike koda prelazi iz specijalizovanog znanja u nešto mnogo šire.

Naravno, to ne znači da će svi postati developeri. Kao što poznavanje matematike ne znači da će neko postati matematičar.

Ali razumevanje logike sistema postaje važan deo profesionalnog života.

Možda je najbolji način da se ova promena razume kroz jednu jednostavnu analogiju. Pre mnogo godina, fotografija je bila rezervisana za profesionalce. Fotoaparati su bili komplikovani, film je bio skup, a razvijanje fotografija zahtevalo je posebnu opremu.

Danas skoro svako ima kameru u džepu.

To ne znači da su svi postali profesionalni fotografi. Ali znači da je fotografija postala deo svakodnevnog života.

Programiranje prolazi kroz sličan proces.

Alati postaju jednostavniji. Platforme nude gotove komponente. Automatizacija uklanja veliki deo tehničke složenosti.

Rezultat je svet u kojem sve više ljudi može da napravi mali deo softvera, makar to bila samo jednostavna automatizacija.

I možda je upravo to najzanimljiviji deo ove priče.

Budućnost verovatno neće pripadati samo ljudima koji znaju da programiraju. Pripadaće ljudima koji razumeju kako tehnologija funkcioniše i znaju kako da je koriste da bi rešili stvarne probleme.

U tom svetu granica između programera i ostalih profesija postaje sve tanja.

I zato se može reći da danas, na ovaj ili onaj način, gotovo svako postaje pomalo programer.